Ne slažem se s autorom članka, ali ne toliko sa suštinom, koliko s tokom zaključivanja.

Prvo, onaj navod na samom početku je zbilja sotonin. Bog nikome ništa ne zabranjuje. Još bolje, Bog uvek nudi mogućnost da se bude srećan tamo gde jesi, i s onim što imaš. Sve vam je dato, ali vam nije sve na korist. Naprotiv, sotona je izmislio sve te šarene laže koje se ne mogu ni pipnuti ni okusiti, čak ni prići blizu. Šta vam vrede obnažene lepotice na kunzdruk hartiji? Šta vam vrede reklame za odmore na tropskim ostrvima, za brze a udobne automobile, za nove prostrane stanove? Kada ćete sve to moći, ne da imate, nego samo makar da pipnete. Samo ćete duše svoje trovati gledajući na sve to.

I ta pripadnost grupama. Nije cilj korporacija da ljudi pripadnu nekoj novoj grupi, nego da ljude odvoje od bilo kakve grupe. Sve te grupe, te ne znam pepsi pipl, te ribok rebel tandaramandara, ne postoje. Niko nije član neke takve grupe. Ako pijuckate pepsi u kafeu, mislite da će vam prići neko da kaže, A ti piješ pepsi, ja sam iz iste grupe, kako si? Najčešće kad gledate po kafeima, ljudi koji sede zajedno nemaju ista pića pred sobom. Dakle, sve te nove potrošačke grupe ne postoje. Slažem se da uništavanje nacije jeste cilj korporacija, ali ne u smislu pravljenja nekih novih korporacijskih potrošačkih grupa, nego naprotiv u smislu krajnje izolacije svakog pojedinca ponaosob.

Uz to, te korporacije su samo paravan. Iza svih tih bezličnih poslovnih mašina stoje ljudi iz vrlo prisno vezanih porodica, porodica koje se bave poslovima od starina. Živi ljudi, koji se pre svega brinu o svojim najbližima, a zatim o svojim ortacima, saradnicima, i na kraju, brinu se i odani su svom poslovnom rodu. Taj rod je nacija za sebe, koja ima svoj jezik, običaje, zakone, makar i da se ne vidi, da nema svoju zemlju. I onako su te korporacije toliko jake da mogu da upravljaju zemljama i državama. Mi ne znamo ko su oni, možda naslućujemo, ali oni sami vrlo dobro znaju ko su, šta su, odakle su.

Domaća prvenstva u sporovima sam prestao da pratim nekako u vreme kada su ISPRED državnih liga " nakačili " imena tih sponzora. Da istaknem, ja sam od onih koji veruju DA NIJE SVE NA PRODAJU. Vređa me da su oni važniji od države koja bi trebalo da se manifestuje i da ima značaj i smisao, i na taj način, kroz sportske lige.
Ono što ne razumem jesu previsoki honorari pri transferima ( učinak fudbalera direktno proporcionalan tim brigama ). Ustvari razumem, ali me nervira što te pare moraju da se stvore kroz reklamu, na razne agresivne načine ( stotine albuma i sličica, a prvenstava koliko želiš, majci, zastavica...) , prava prenosa i sl.
Ono što me brine jesu klinci u sumraku sa dvolitarkam piva, koji se zavlače u mračna sastajališta. Njima slobodno prodaju isto, a zakon je jasan. A da, zakonima se bave u skupštini.